Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Мађарска краљевина, која се током XI века развила и ојачала, осећала је од почетка XII века неодољиву потребу да добије излазак на море. Њена експанзиона снага тражила је сем тога и других путева. Одбачени са немачких граница, Мађари се упућују према Балканском Полуострву као подручју слабијег отпора. Год. 1102. они су присилили Хрвате на заједнички државни живот, а до 1110. покорили су и приморске градове који су припадали Млецима и читав низ северних острва у Јадранском Мору. Ради тог продирања у Далмацију развило се супарништво између Млетака и Мађарске, које је с извесним прекидима трајало две-три стотине година, подржавано животном потребом Мађарске да има своју обалу. Пошто су добили Хрватску и Далмацију, Мађари су око 1136. год. допрли и у Босну и добили велику жупу Раму, која од 1138 улази у мађарску краљевску титулу. Мађари тако долазе у непосредне везе са Хрватима и Србима балканског подручја и живо утичу на њихов политички живот.

Византија, која се под три енергична цара из династије Комнена, под Алексијем, Јованом и Манојлом, од 1081-1180. год., дигла поново и обновила свој стари сјај и своју моћ, морала је доћи у сукобе с Мађарском, која је тако снажно закорачила на Балкан. Мађарско ширење вршило се на подручју које је било под суверенитетом византиске круне и на њен рачун. Политичка подозрења Византије појачале су и породичне сплетке. Цар Јован Комнин био је мађарски зет и као такав посвећен у њихове породичне кризе. Разумљиво је, да су у тим трвењима и једни и други, и Мађари и Грци, обраћали посебну пажњу српском држању. Ако и кад дође до борбе они ће се водити или на самом подручју где Срби живе или на његовим границама; у таквој прилици држање Срба могло је понекад да буде одлучно. Отуд настојања Мађара да са Србима уђу у што тешње везе, као и тежње Грка да међу Србима нађу за себе што поузданије поглавице. Око 1127. год. дошло је до рата између Византије и Мађарске. Мађарска војска освоји Београд и његовим камењем стаде појачавати земунски град. Мађари су без муке продрли све до Ниша и Софије, а делимично још и даље, чак до Филипопоља. Цар Јован похита да их сузбије. Комбинујући нападај с копна и с воде, он упути појачу флоту уз Дунав. Потиснувши Мађаре с Балкана, он их, збуњене, потуче на левој обали Дунава, код Храма. По његову повратку Мађари помогнути од Чеха, понове нападај на Браничево. Цар се поново враћа на Дунав да их одбаци, али је поход био журно спремљен и завршио је доста јалово.

У вези с тим ратовањем јавља се и устанак Срба, који су изморени међусобним борбама, били признали грчку врховну власт. У Расу је седео представник Византије. Срби су дигли устанак потакнути вероватно од мађарских људи. Једним препадом они заузеше Рас. Грчки представник, Критопл, побеже у Цариград, где га цар, за срамоту, даде обући у женско одело, посадити на магарца и тако водити по престоници. Цар сам крену на Србе, вероватно после похода на Дунав, и покори их. Извесне заробљенике преселио је чак у Никомидију. Дукљанска Хроника бележи за време владе краља Ђорђа Бодиновића борбе с Грцима, пораз и велико заробљавање. У самој Рашкој тад је био велики жупан Урош, синовац Вуканов. Име Урош, како је већ напоменуо Јиречек, није српско и долази од мађарског облика Ur + osius. За време Урошево везе између Срба и Мађара доста су срдачне. Краљ мађарске Стеван II, хотећи да обиђе као наследника свог полубрата Бориса, беше наменио круну свом брату од стрица, слепом Бели. Он је Белу и оженио једном српском принцезом, Јеленом, ћерком Урошевом, мало пред своју смрт (1. марта 1131.).

Ова српско-мађарска дворска веза била је од знатна утицаја на развој даљих догађаја. Мађари су тежиште своје политике овог времена видно пренели на балканска питања. Њихова борбена линија прелази Саву и Дунав; они чак теже да се постепено учврсте и у моравској долини. Ушавши у борбе раније с Млецима и сад са Византијом, Мађари желе, природно, да са словенским елементом остану у добрим везама. Краљица Јелена и нарочито њен брат Белош, који живи на мађарском двору, врше јак утицај у Мађарској. Њихова политика је чврста, и мирољубива. За владе Беле II и Јеленино добили су Мађари Раму, а можда и осталу Босну. У оснивачкој повељи манастира Чатара у Мађарској, на скупу у Острогону, 1137. год., Бела II "по пристанку целе земље" даје босанско војводство свом сину Ладиславу. Нема никаква помена о том како је Босна дошла у мађарски посед; али не изгледа немогуће, да је долазак Мађара у Раму, свакако из Далмације, могао бити и без отпора с босанске стране. После смрти краља Беле (1141. год.), регентску власт за његова малолетног наследника Гејзу I, вршили су краљева удовица Јелена и брат јој, палатин и бан Белош. С Белошем се још јаче наглашава словенофилска политика мађарске државе. За младог краља Гејзу би испрошена кћи руског великог кнеза у Кијеву, а Белошева кћи је удата за брата нове краљице.

У ово време, некако, јавља се у Босни бан Борић. Он је пореклом из Грабарја, близу Брода, и имао је поседа на обе стране Саве. Како је и због којих заслуга дошао Борић до части босанског намесника, односно бана, није познато; зна се само, да је припадао једном јаком браству. Не зна се ништа о том, да ли је за бана дошао пристанком народа, или захваљујући својој личној вредности, или као мађарски повереник. У овом последњем случају било би за мађарску политику тог времена карактеристично, да је на то место постављен он, Србин или Хрват, а не који од мађарских великаша.

Год. 1143. долази на византиски престо цар Манојло Комнин. То је последњи велики, прави цар Византије; леп, даровит, физички ванредно развијен, подузетан у великим плановима и смео у подвизима. "Манојло је био идеал једног витеза по франачком схватању" каже лепо Х. Гелцер. Његова је снага, истина, била више физичка него интелектуална, али је импоновала, и дала Византији углед какав више никад није имала, наслањајући се на тековине два његова велика романска претходника. За његова времена прошао је други крсташки поход преко византиског подручја у Европи, 1147., и опет не без криза и сукоба. Цареви сукоби са западњацима дадоше повода Норманима да обнове своје давне нападе на источној обали Јадранског Мора и да нападну и друга подручја Царевине. Кад их је Манојло потукао и кад се спремао да их напане и у Италији, Нормани покушаше на све начине да забаве цара неким домаћим злом. Обратише се чак и Мађарима, па и нама Србима, да би се кренули против Византије и олакшали њихов положај. Тешко је утврдити, да ли је српски устанак из 1149. год. у каквој вези с том агитацијом, или је та веза само комбинација грчких хроничара по коинциденцији догађаја. Истина је, само, да је велики жупан рашки Урош Првослав устао против Византије. Цар Манојло, освојивши од Нормана Крф, дође с војском лично у Србију и заузе Рас. Срби су се бојали отворена сукоба с њиме, па се повукоше у планине. Оставивши као свог намесника Константина Анђела он је пошао да покори и остале побуњене стране. Зетски кнез Радослав не беше се придружио устанку и с тога је сад без бојазни изишао пред цара. Манојло га је лепо примио и оставио га, да као његов вазал влада и даље. Пошто је на јуриш освојио град Галич ниже Звечана цар се мораде вратити у Рас, јер су Срби ту били притеснили његова намесника. Срби се поново повукоше у планине, куда их грчка војска није смела да гони. Како је у то време настала и зима, цар Манојло попали Урошев двор, оплени околину Раса и врати се у Цариград. Идуће године он више није хтео да креће на Србију, док је у гори било листа, него по старој тактици, препоручиваној још од Псеудо-Маврикија, сачека да лист опане, како би Срби имали мање склоништа, а његова војска мање изненађења. Срби су за то време ушли у савез с Мађарима и чекали помоћ од њих. Обавештен о том цар је пошао у Ниш, да одатле лакше спречи спајање српске и мађарске војске, ако би ова пошла старим путем низ моравску долину. Чувши, вероватно, за извесна кретања око Саве он пожури из Ниша и преко Лугомира изби на Саву, а одатле на Дрину. Ова река је, каже Кинам, савремени грчки хроничар, раздвајала Босну "од остале Србије". Мађари су за то време већ били стигли у Србију, вероватно преко Босне. Њихове помоћне чете сачињаваху Печенези и муслиманско хазарско племе Калисија, које беше насељено око Сремске Митровице и које је, нема сумње, у вези и са месним називом Калесија код Зворника. Код Дрине дође до првих сукоба. Цар је за то време с већим делом војске чекао на сеченичком путу да боље размотри општу ситуацију, па онда крену на Тару, где се беху здружиле српске и мађарске чете. У борби су обе стране показале много јунаштва, али су Грци, боље вођени, однели победу. Нарочито се у тој борби лично истакао сам цар. Борио се као легендарни Роланд, спасавајући своје из најтежих ситуација. У двобоју с мађарским вођом Бакхином, једном грдосијом ретке снаге, добио је чак један страховит ударац по глави, чију је смртоносност одбила само јака кацига, која му се ипак била засекла у месо. На крају тог страшног двобоја цар је ранио Мађара по руци и заробио га. Бакхиновим падом решена је и битка. Тад се покорио и Урош. У покајничком оделу дошао је он цару у табор и молио и добио опроштај. Уставши испред царевих нога, он се заклео на верност и примио обавезу да ће помагати цара са 2.000 људи при ратовању у Европи, на западу, а са 500 у Азији, на истоку, место са 300 људи колико се дотле давало.

Пошто је покорио Србе цар одлучи да казни и Мађаре. 1151. год. спремао је нападај с планом, да му овећа флота с Дунава помогне искрцавање војске, која се окупљала око Београда. Кад флота закасни он је не хтеде чекати, него се чамцима пребаци у Срем. Допро је, пленећи, до Фрушке Горе, а онда се вратио да узме дуже опсађивани Земун. Број заробљеника био је овога пута већи од броја цареве војске. Мађарска војска, коју је водио Белош, недовољно јака бројем, маневрисала је према Браничеву, хотећи можда да угрози Грцима везе са залеђем. Цар се упути одмах на тај крај, да угрози Мађаре и у Тамишком подручју. Збуњени и уплашени Мађари затражише мир и цар им га даде задовољан постигнутим успесима.

Мађари не могоше да прежале овај неуспех и с тога се почеше спремати на освету. У везе с мађарским двором уђе византиски намесник у Београду и Браничеву, а царев рођак, Андроник Комнен, леп, храбар и ванредно духовит човек, али циник, до крајње мере. Он је био вољан да изда Мађарима дунавске грчке тврђаве под условом да му они помогну добити царску круну у Цариграду. Манојло је на време похватао преписку о тој ствари и спречио издају. Мађари домало пређоше у отворен нападај, спремивши се добро и полако. С јесени 1154. год. кренуше они и опет на Браничево, с помоћном војском босанског бана Борића, Чеха и с нешто туђих плаћеника. Цар Манојло, нимало изненађен пође им у сусрет. На глас о његову доласку, у мађарској војсци наста забуна и повлачење. Због надошле воде не могаше Мађари да пређу одмах Дунав, него се упутише према Београду, да ту преброде Саву. Приликом тога повлачења настрадао је од Мађара један грчки одред, који је био упућен да прогони Босанце с баном Борићем, па наишао на њих. Цар је с муком успео, да умири уплашене Београђане, који су хтели да се предају Мађарима. Идуће године, кад се цар спремао на нове акције, Мађари му понудише мир, побојавши се његових веза са Фридрихом Барбаросом. Цар је брзо пристао на мир хотећи да добије слободне руке против Нормана у Италији.

За време ових мађарско-грчких борби Рашани се не помињу као мађарски савезници. Велики жупан Урош II, који је био мађарски пријатељ, беше потиснут, а као његов такмац избио је Деса, његов брат. Деса је око 1150. год. постао господар Дукље, Требиња и Захумља, вероватно после рата с Грцима. Из год. 1151. постоји једна његова повеља бенедиктинском манастиру Св. Марије на Монте Гаргану, којом му је уступио острво Мљет. Ојачавши се на свом подручју, Деса је потиснуо брата, можда и као представник оне политике, која није хтела да се наслања на Мађаре. Оба су се брата нашла пред царем Манојлом, кивни један на другог, с пуно узајамних оптужаба. Чак су и сабље потрзали један против другог. Манојло се определио овог пута за Уроша, немајући сигурно никаква доказа да је прекршио заклетву. Тражио је, наравно, од њега да се на примљену обавезу закуне још једном и узео му је, за већу сигурност, још и таоце. Међутим, цар није одбио ни Десу. Он је њему, вероватно као представнику антимађарске струје, дао као лично лено богати неки крај "Дендра", управо неку "Шумадију", уз рашке земље. Он је тако од Десе направио свог повереника и вечну опомену за Уроша.

Урош се није дуго одржао. Непосредан узрок његовом паду није познат, али је сигурно да је изгубио поверење код цара Манојла. Као његов наследник јавља се Белош, можда његов млађи брат, који се због династичких сукоба у Мађарској склонио у Рашку. Али Белош не остаје дуго на престолу, него се доскора поново враћа у Угарску. Иза њега долази на власт Деса, око 1150. год. Ово је био човек ширих веза и веће енергије. Улазио је у преговоре с Немцима, а изгледа да се ородио и са млетачким дуждом Виталом II Микијелијем, удавши своју кћер за његова сина Леонарда. Главну своју активност развио је Даса у Зети, где је потиснуо тамошњег кнеза Радослава на приморје од Котора до Скадра. Према Византији био је Деса с почетка лојалан и повратио јој је ону област "Шумадије", која му је била уступљена као лично лено. Али, год. 1162., кад је у Угарској дигла главу антигрчка странка и протерала једног Манојловог кандидата за престо, Деса почиње политику која није била довољно поуздана за Грке. Он поново заузима уступљену област "Шумадије" и устручава се, све до доласка царева у Ниш, да упути у грчку војску обавезни број помоћних чета. Манојло с тога сумња у њ, верује у неке опасне везе Десине с Мађарима и на крају одлучује, да Десу уклони из Србије поведавши га са собом као заробљеника.

Мађарска је током 1162/3. год. била поприште огорчених династичких криза, које су, због византиског посредовања, добиле чисто политички карактер. После дугих борби победник је остао Стеван IV, син краља Гејзе. За време тих борби босански бан Борић држао је страну византиског кандидата, исто као и стари Белош, који је у то време био бан Хрватске. После Стеванове победе Белошу нестаје трага; по свој прилици свргао га је млади краљ као свог противника или је погинуо у време тих међусобица. Исто тако мађарски краљ се осветио и бану Борићу, пославши на њ с војском немачког витеза Готфрида, родоначелника породице Келад. Један мутни извор помиње, да је босански вођа био потучен и да је Готфрид ради свог успеха постао миљеник краља Стевана. Као краљев присталица вероватно је дошао с Готфридом у Босну и један кнез Котроман, који је с краљем Стеваном 1163. год., као сведок, потписао повељу с повластицама спљетској цркви. Можда је тај Котроман, "Гот", како га зову дубровачки извори XV века, прави родоначелник босанске династије Котроманића.

<<   Садржај   >>